Opšti pojam i definicija disleksije

Reč disleksija nastala je iz grčke reči “dys” (što znači slab, loš, neprimeren) i reči “lexsis” (jezik, reči). Fenomen je prvi put opisao Kussmaul 1877 u knjizi “Poremećaji govora kao fenomen nemogućnosti čitanja”. On je ovu pojavu nazvao “slepoća za reč”.

Disleksija, prema jednoj definiciji, predstavlja jezičko utemeljenu teškoću konstitucijskog porekla. Karakterišu je teškoće u dekodiranju (iščitavanju i razumevanju) pročitane reči. Ove teškoće u dekodiranju pojedinih reči su često neočekivane s obzirom na uzrast, saznajni i obrazovni nivo, nisu rezultat opšte razvojne nesposobnosti ili oštećenja vida ili sluha . Znači, u pitanju su učenici normalne inteligencije, bez psiholoških i socijalnih problema, a koji imaju teškoća u čitanju.

Prema drugoj definiciji, disleksija je nesposobnost pravilnog čitanja zbog poremećaja u mozgu, pa bolesnik meša pojedina slova. Disleksija se ne sme mešati sa sporošću u učenju i čitanju, i ona ne ukazuje na smanjenu inteligenciju .  Disleksija može da se odredi i kao teškoća ili nesposobnost da se ovlada čitanjem, koja je nesrazmerna intetlektualnim sposobnostima deteta. Radi se o poremećaju u čitanju uprkos normalne inteligencije, dobrog vida i ostalih povoljno edukativnih, psiholoških i socijalnih faktora.

Disleksija se često naziva i razvojna disleksija, jer se smatra da proizilazi iz problema dečijeg razvoja. Pravu, specifičnu disleksiju karakteriše velika rigidnost na korekciju. Tokom školovanja, mnoga deca u određenim fazama greše i ispoljavaju simptome koji se spominju uz disleksiju, a nisu dislektičari.

Vrlo je važno, posebno za učitelje, prepoznati o kojim se teškoćama radi kako bi se mogao prilagoditi način rada i pomoć deci koja imaju teškoće. Uočene su tri osnovne grupe dece s teškoćama u čitanju i pisanju :

1. Deca koja imaju prolazne teškoće u čitanju i pisanju. To su deca koja dolaze iz sredine koja im ne pruža dovoljno stimulacije za razvoj veština potrebnih za usvajanje čitanja i pisanja. To su pedagoški zapuštena deca kao i deca koja su u fazi početnog čitanja i pisanja često bila odsutna iz škole zbog bolesti i sama ne mogu nadoknaditi propušteno. Tu su i deca koja su “psihički odsutna” zbog emocionalnih teškoća najčešće zbog situacije u porodici (preseljenja, razvod roditelja, itd). Kada su u pitanju ova deca, usporavanjem usvajanja procesa čitanja i dopunskim radom i vežbama problemi uglavnom nestaju.

2. Deca koja imaju trajne teškoće u čitanju ili pisanju uz globalno dobre sposobnosti – disleksija. Kod ove dece su izrazito smanjene sposobnosti usvajanja pravilnog čitanja i pisanja, a simptomi su jači, brojniji i duže traju. Opšte sposobnosti su prosečne ili nadprosečne. Ova deca su u opasnosti da zaostanu i u ostalim područjima u kojima je važno čitanje i pisanje. Ubrzo počinju razvijati različite kompenzatorne mehanizme kako bi prikrili svoje teškoće i ako im se ne pruži odgovarajuća pomoć, postaju neuspešni. Potrebne su im posebne vežbe kod stručnjaka i velika podrška okoline.

3. Deca koja imaju trajne teškoće u čitanju i pisanju u okviru smanjenih sposobnosti. Veoma teško savladavaju sve školske veštine, kao što su čitanje, pisanje, računanje i dr. Potrebno im je odrediti stvarne sposobnosti i omogućiti oblik školovanja uz program primeren njihovim sposobnostima.

Učenik s disleksijom čini različite pogreške pri svakom ponovnom čitanju  Evo i jednog primera:

Prvi put: Di i kapo ma onvaina.
Drugi put: Ii ida i kad goji ma mi novone
Treći put: I Ida i kad po ma navaje
A tekst je glasio: Idi i kupi mi novine.

Disleksija je skup različitih teškoća koje se mogu pojavljivati u mnogim oblicima i stepenima. Najkarakterističnije pogreške su: velika rigidnost savlađivanja elementarne tehnike čitanja, dugotrajan proces obučavanja i katkada samo parcijalno postignuti rezultati.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

loading...